14.09.2012 / Nema zaštite uzbunjivača bez poverenja građana u institucije i slobode medija

Zakoni o uzbunjivačima ne mogu delotvorno da funkcionišu bez nezavisnih institucija za sprovođenje zakona i slobodnih medija. Ovo svuda spada u radove u toku, a u Srbiji građani imaju slabo poverenje u osnovne institucije za sprovođenje zakona – policiju, tužilaštvo i sud, pa čak i u medije, navodi se u izveštaju o zaštiti uzbunjivača u Srbiji koji je napisao britanski stručnjak Pol Stivenson.

„U Srbiji je opšte poznato da je strah od posledica tek drugi razlog zbog koga ljudi ne govore o korupciji; najvažniji razlog je uverenje da niko ništa neće uraditi. U jednom istraživanju sprovedenom u SAD došlo se do istog zaključka. Stoga je veoma važno da se ne bavi samo promenama čiji je cilj zaštita uzbunjivača, neko i ulogom organa javne vlasti u ispravljanju suštinskih problema koje uzbunjivači otvaraju”, napisao je Stivenson u izveštaju koji je nastao posle njegove posete Srbiji u junu i razgovora sa nizom zvaničnika i predstavnika nezavisnih organizacija, među kojima je bila i Pištaljka.

Britanski stručnjak navodi da bi bilo moguće ukloniti nedostatke na koje se odnose postepene izmene i dopune postojećih zakona, ali da je među zainteresovanim stranama u Srbiji rašireno mišljenje da je potreban novi, krovni zakon. „U ovom kontekstu vredi imati na umu irsko iskustvo. Pošto je najpre obavestila GREKO da će uneti zaštitu uzbunjivača u propise koji se odnose na pojedinačne sektore, Irska je promenila mišljenje kada je primila kritike na domaćem nivou, pre svega od irske Komisije za standarde u javnoj upravi. Takođe, u Izveštaju o radu tribunala Mahon (koji je osnovan radi istraživanja optužbi o korupciji među političarima) za 2012. godinu navodi se da je fragmentarni pristup doveo do zapetljanog i netransparentnog sistema za zaštitu uzbunjivača, zbog čega postoje svi izgledi da će takav sistem navoditi ljude da odustaju od podnošenja prijava o korupciji. Sve ovo je dovelo do toga da je irska vlada najavila jedinstven sveobuhvatan radni okvir za zaštitu uzbunjivača na ujednačen način u svim sektorima ekonomije i ta procedura je u parlamentu pokrenuta. Ovo bi mogao da bude koristan savremeni model za Srbiju”, naveo je Stivenson u izveštaju čiju je izradu na predlog Agencije za borbu protiv korupcije finansirao Program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP).

Stivenson o Pištaljci: Moderna tehnologija otvorila je nove kanale uzbunjivačima – tu je pre svega internet portal „Pištaljka“, koji su 2010. osnovali novinari otpušteni iz jednog lista kada su obelodanili da je taj list pod političkom kontrolom. „Pištaljka“ se uglavnom bavi zloupotrebom funkcija i javnih fondova. Problem je u tome što se ovaj portal ne čita masovno.

Prenosimo deo izveštaja koji se odnosi na slučajeve uzbunjivača

Ivan Ninić, srednjoškolac smešten u učeničkom domu, prijavio je zloupotrebe koje je vršio direktor te ustanove. On je primetio nepravilnosti u prikupljanju novca od učenika i, prema Zakonu o slobodnom pristupu informacijama, podneo zahtev za uvid u podatke o upotrebi sredstava i za inspekciju Ministarstva prosvete. Vlada prvo nije htela da mu izađe u susret, pošto je Ninić bio maloletan, ali je Poverenik za informacije bio uporan. Zbog svog angažovanja ovaj učenik je izgubio stipendiju za narednu školsku godinu. Međutim, javno tužilaštvo je otvorilo krivičnu istragu i nekoliko ljudi je bilo optuženo. Takođe se promenio sistem prikupljanja novca. Ninić je za internet portal „Pištaljka“ pisao i o nepravilnostima u nekim javnim preduzećima, pa je bio žrtva uznemiravanja od strane državnih inspekcija tokom 2011. godine.

Goran Milošević, radnik u javnom preduzeću za puteve, anonimno je prijavio zloupotrebe velikog obima u vezi sa prikupljanjem putarina za kamione. Preduzeće nije obnovilo radni ugovor s njim. On nije imao poverenja u policiju, pa je lično prikupio neke dokaze o zloupotrebama, a do ostalih je pokušao da dođe uz pomoć Zakona o slobodnom pristupu informacijama. Preduzeće mu nije odobrilo pristup. Međutim, Poverenik za informacije je uspeo da dođe do očitavanja naplaćenih putarina u određenom vremenskom periodu, koja su, kada su ih uporedili sa Miloševićevim video materijalom koji prikazuje broj kamiona koji su prošli kroz naplatnu rampu u istom periodu, dokazala da se naplaćene putarine ne poklapaju sa brojem vozila. Nekoliko meseci kasnije policija je otkrila veliku organizovanu grupu koja je vršila zloupotrebe, pa je pokrenut krivični postupak protiv „drumske mafije“. Za čoveka koji je ukazao na zloupotrebe i uštedeo državi veliku količinu novca nije bilo nikakve nagrade. Naprotiv, on je tri godine bio bez posla.

Milica Trifković, direktorka Geoputa, privatnog preduzeća za izgradnju puteva, navela je da je njeno preduzeće bilo žrtva korupcije u procesu javnih nabavki i da su dva preduzeća u državnom vlasništvu bila protivzakonito favorizovana. Geoput je podneo pritužbu Komisiji za prava ponuđača, koja je presudila u njegovu korist i naložila preduzećima u državnom vlasništvu da postupe u skladu sa zakonom i prepuste ugovore za relevantne deonice puta Geoputu. Ova preduzeća su, međutim, ignorisala odluku Komisije, iako su prema zakonu morala da joj se povinuju. Milica Trifković nije mogla da zainteresuje medije u Srbiji za svoj slučaj, te se obratila portalu EurAktiv iz Brisela.

Ministarstvo zdravlja je u junu 2011. godine imenovalo Ljubišu Milanovića, bivšeg policijskog inspektora, za savetnika za borbu protiv korupcije. Prema portalu „Pištaljka“, dok je Milanović bio na položaju ostvaren je neki napredak, ali on je ovaj položaj napustio u januaru 2012. godine. Ministar je rekao da je Milanović sam odlučio da napusti Ministarstvo, ali on je porekao da je podneo ostavku. Dodao je i da je predsednik Tadić vršio pritisak na ministra Stankovića da ga razreši dužnosti nakon što je na televiziji govorio o korupciji na najvišim nivoima u policiji i tužilaštvu. Milanović je rekao da su i drugi želeli da govore o korupciji, ali su se plašili. Borko Josifovski je 2006. godine bio direktor Gradskog zavoda za hitnu medicinsku pomoć u Beogradu, kada je otkrio da su neki lekari u službi primali novac od privatnih pogrebnih preduzeća u razmenu za adrese nedavno preminulih. Josifovski je tvrdio da ovi lekari čak i ne pokušavaju da ožive pacijente na samrti. Prijavu je najpre podneo Ministarstvu zdravlja, ali pošto Ministarstvo ništa nije preduzelo, Josifovski je izašao u javnost. Otpušten je dva dana posle konferencije za štampu, iako je kasnije izveštaj Ministarstva zdravlja podržao njegove tvrdnje. Kada je primio pretnje smrću, Josifovski je napustio zemlju i proveo godinu dana radeći za jednu italijansku nevladinu organizaciju kao doktor u Sudanu. Na kraju je podneo privatnu krivičnu tužbu, ali tužilaštvo ju je odbacilo uz obrazloženje da Josifovski „nije imao „ličnog interesa“ u slučaju. U novembru 2011. godine Agencija za borbu protiv korupcije je tužilaštvu podnela krivičnu tužbu protiv dvoje lekara iz Gradskog zavoda za hitnu medicinsku pomoć, na osnovu dokumentacije Josifovskog. Tužilaštvo tek treba da otvori istragu. Biljana Mraović nije ponovo izabrana za sudiju u decembru 2009. godine, kada je pravosuđe u Srbiji prolazilo kroz proces „reforme“. Ona se u karijeri isticala kao sudija za krivična pitanja u Šapcu, a za to što nije imenovana okrivila je jednog višeg sudiju koji je obarao njene presude jer je prihvatao mito od advokata koji su zastupali kriminalce. Ona je poslala pismo sa dokazima za svoje tvrdnje nekim institucijama, pa i Kabinetu predsednika. Umesto da proveri njene tvrdnje, Kabinet je poslao njeno pismo višem sudiji koji je onda tužio Biljanu Mraović za klevetu. Štaviše, jedan funkcioner iz Kabineta predsednika je telefonirao Biljani Mraović i pretio joj, rekavši da će je tužiti za to što je napisala. Kasnije je Poverenik za informacije, koji je takođe i poverenik za zaštitu podataka o ličnosti, istražio slučaj i podneo tužbu protiv Kabineta predsednika i nepoznatog lica koje je pretilo Biljani Mraović. Kabinet je platio novčanu kaznu, ali tužioci nisu istražili optužbe za pretnju.

Jednog funkcionera službe bezbednosti su zamolili da ispita zloupotrebe u svojoj službi, ali kada je on počeo time da se bavi, premestili su ga na jug zemlje. Upravni sud je mogao jedino da preispita zakonitost premeštaja, ali je Zaštitnik građana mogao da razmotri pravičnost ove situacije poredeći ono što se dogodilo sa nekim drugim situacijama. Zaključio je da je premeštaj bio posledica odmazde. Bez obzira na to, nije uspeo da izdejstvuje pozitivan ishod i ovaj funkcioner je napustio službu bezbednosti.

Jedan rukovodilac u železničkom preduzeću prijavio je protivzakonite javne nabavke – kupovinu vozova bez javnog tendera. Bio je otpušten. Jedna nevladina organizacija se obratila Povereniku za informacije u vezi s ovim pitanjem, a on je otkrio da je plaćeno 800.000 evra više od odobrene sume i da je ovaj iznos upotrebljen da se plati posrednik koji nije imao nikakvog znanja o vozovima. Direktori su sada u zatvoru.

Jedan zaposleni u organu lokalne samouprave prijavio je Povereniku za informacije zloupotrebe na svom radnom mestu – zaposlili su više ljudi nego što su smeli, i to su radili sistematski. Na osnovu dokumentacije Poverenik je utvrdio da su njegove sumnje tačne. Bez obzira na to, zaposleni je otpušten.

Slučaj dr Bojane Bokorov

Dr Bojana Bokorov, radiolog, 2010. godine uzbunila je javnost u vezi sa praksom u njenom institutu, Institutu za onkologiju Vojvodine, da se pacijentima iz inostranstva, mahom iz Bosne, dopušta da primaju terapiju zračenjem za lečenje raka preko reda u zamenu za novac. Optužba je bila da ovakvo plaćanje predstavlja korupciju. Ona je podnela zahtev za zaštitu uzbunjivača Agenciji za borbu protiv korupcije, u skladu sa Pravilnikom, napominjući da je suočena s odmazdom. Navela je da Ministarstvo zdravlja nije odobrilo dodatni rad na stranim pacijentima i da je to uzrokovalo veliku štetu pacijentima na listi čekanja (neki su čak preminuli čekajući na zračenje). Agencija se obratila Ministarstvu zdravlja u vezi s ovim pitanjem, a ono je odgovorilo da je preduzelo znatne napore kako bi prilagodilo rad Instituta potrebama građana Srbije, kao i da će, u saradnji sa drugim organima, nastaviti da prati rad ove ustanove i njenih unutrašnjih organizacija, odnosno upravljanje radnim procesom i odgovornost za zakonitost njenog rada.

Agencija je započela proces zaštite položaja dr Bokorov na Institutu, obaveštavajući odgovorna lica da će se za odmazdu smatrati sve preduzete mere koje ostavljaju posledice po njen radni odnos ili radne uslove, a protivne su njenoj volji, u naredne dve godine. Agencija je takođe tražila od direktora Instituta da objasni okolnosti pod kojima se organizuju i sprovode dodatne terapije zračenjem. Agencija je tražila i opis činjenica u vezi sa sprovođenjem radioterapije na tom Institutu.

Agencija smatra da su odgovori koje je primila u velikoj meri nezadovoljavajući. Agencija je obaveštena da je sve što se odvijalo na tom institutu rađeno u skladu sa zakonom i da dr Bokorov nije trpela nikakvu odmazdu. Agencija je zatražila od direktora da joj dostavi liste čekanja iz Odeljenja za terapiju zračenjem za period 2010–2012. godine, napominjući da će pokrenuti prekršajni postupak protiv direktora ukoliko ne ispuni zahtev Agencije, u skladu za Zakonom o ABPK. Dr Bokorov je zatražila da je premeste na drugo radno mesto u okviru Instituta, ali direktor je odbio njen zahtev, čak i kada je ABPK intervenisala i tražila od njega da joj izađe u susret. Direktor Instituta je navodno izjavio da neće preduzeti ništa ukoliko se ne dokaže njegova krivica.

Posao dr Bokorov na Institutu je pokriven njenim zahtevom za zaštitu uzbunjivača, ali je zato otkazan njen ugovor o radu na Medicinskom fakultetu, gde je takođe bila zaposlena. Agencija je tražila od Inspektorata za rad da ispita okolnosti ovog otpuštanja i da li je ono povezano sa prijavom koju je dr Bokorov podnela Institutu.

Dr Bokorov je prijavila i slučaj sličan njenom: „Moja koleginica, Vanja Karađinović, takođe je ukazala na nepravilnosti, što ju je smesta izložilo odmazdi od strane direktora Klinike za radioterapiju. Na kraju je ostavila posao i preselila se u Crnu Goru. Iako je registrovani specijalista, Institut je povukao njenu radnu dozvolu pri Udruženju doktora medicine i odbio da joj vrati njenu dokumentaciju o radnom stažu, zbog čega nije mogla da detetu izvadi zdravstvenu knjižicu. Zbog ovoga je tužila Institut. Septembra 2009. ja sam išla na sud kao svedok, kao i još jedan naš kolega, koji je napustio Kliniku zbog zlostavljanja na radu. Kada smo ušli u sudnicu, obavestili su nas da je sudija zadužena za naš slučaj bila na bolovanju i da su nam zakazali nov pretres za novembar 2010. Izašli smo u hodnik da se posavetujemo. Naš advokat je otišao u drugu sudnicu i tamo je ugledao sudiju zaduženu za naš slučaj, koja je navodno bila bolesna. Otišli smo tamo i ona je bila veoma agresivna prema našem advokatu, optuživši ga da joj je već izazvao velike probleme sa žalbama koje je uložio Apelacionom i Kasacionom sudu. Onda se iznenada rasplakala i rekla da neće da umre u 41. godini života. Napustili smo sudnicu zaprepašćeni.“

Drugi slučajevi odmazde

Neki slučajevi koje su mi opisali kao slučajeve uzbunjivača zapravo predstavljaju slučajeve krivičnog nasilja prema osobama čiji je posao da prijavljuju zloupotrebe. Upravo oni ilustruju razmere problema:
• Na primer, Poverenik za informacije je pomenuo slučaj kada se jedan policajac, pretvarajući se da je vozač taksija, infiltrirao u grupu organizovanog kriminala, da bi onda otkrio da su drugi policajci učestvovali u toj grupi kao kriminalci. Zapalili su mu kuću, njegovoj porodici se dogodila sumnjiva saobraćajna nesreća i pokazalo se da je nemoguće da se on vrati na posao.

Vladimir Radomirović, Pištaljka